18.7.09.

ЧИСТ ПРЕД БОГОМ И НАРОДОМ


''Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину," говорио је Цар.
Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.
Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде приморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.
Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину," говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског дома, као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све увреде, водили побожан живот.
У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.
Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.
Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житије и служба Цара Николаја Другог"- Линц, 2006.)

ЦАРУ МУЧЕНИКУ
Сетим се често цара Николаја II,
слуге Божијег и помазаника,
дивног земаљског владара
и храброг Христовог војника.

Тог мудрог цара мученика,
носиоца руске царске круне,
домаћина и молитвеника,
што Богу полагаше рачуне.

И те царске породице миле,
што је прошла пут Голготе,
победила зле силе,
и Христа ради дала животе.

Тих дивних светих праведника,
страдалих од звери у људском лику,
за отаџбину и веру Православну,
за свету Русију - велику.

Сећам се тих милих светих лица,
честите богољубиве фамилије,
Николаја и Александре, малог Алексеја,
Марије, Олге, Татјане и Анастасије.
Миладин Петровић

14.10.08.

Царева улога у прослављању Преподобног Серафима Саровског

Деветог септембра 1831. године преподобни Серафим је исцелио Николаја Мотовилова, који постао његово духовно чедо. Млади Мотовилов био је често у Сарову и водио је дневник. Преподобни Серафим му је предао писмо за цара који ће доћи у Саров и Дивјејево, koji ће њега убогог да прослави, а он (цар) ће бити прослављен од Господа! Када дође Царска породица у Саровску пустињу и Дивјејевски манастир, да би њега прославили, како је говорио преподобни, скупиће се више народа него класја жита у пољу.У сред лета певаће се Васкршњи Тропар: Христос Воскресе! Али, после великих свечаности, у Русији ће бити такво страдање да ће анђели једва успевати да приме душе! Наравно, Мотовилов тада није знао да се пророчанство односи на будућег цара Николаја Другог, који се још није био ни родио.Више извора потврђује да да је Мотовилов тражио начина да се канонизација Преподобног Серафима одржи у време владавине Цара Николаја I, његове жене Александре Фјодоровне и његове мајке Марије Фјодоровне. Мислио је да се пророчанство преподобног Серафима односи на њих, па је био разочаран што је реалност била другачија. Умро је 1879 године и, као што је преподобни и пророковао, није доживео канозицају, коју је доживела његова жена Јелена. Наравно, Мотовилов није могао да зна да ће, педесет година после смрти цара Николаја I, на руском царском престолу да се појаве иста имена: Николај II, његова жена Александра Фјодоровна и његова мајка Марија Фјодоровна? Пророчанство се испунило у лето 1903. године. Акт о канонизацији саровског чудотворца потписао је цар Николај II, а покров за ковчег са светим моштима извезла је царица Александра. На свечаној литији у Сарову ковчег са светим моштима носили су цар Николај и велики кнежеви.

Знамење будућег страдања

Николај II се родио 19. маја 1868. године, као син цара Александра и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и стрпљења, он се свагда сећао да на дан његовог рођења црква слави светог многострадалног Јова. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре смрти, цар Николај је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва.После краће болести, 1894. године, умро је његов отац Александар. Крај његове постеље све време бдио је свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по промислу Божјем, није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу онима који су служили био је и свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу "да му подари мудрости и снаге да би честито управљао народом руским и да би дао добар одговор на Страшном суду Христовом."

Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не оне које су постале "модерне" од времена Петра Великог. За време његове владавине, у Русији је подигнуто десет хиљада храмова, и преко седамсто педесет манастира. Нарочито се старао да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Цар је посебно поштовао преподобног Серафима Саровског. Када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом саровског чудотворца, одлучила да га предложи за свеца, цар је ускликнуо: "Прославите га одмах!"
Монахиња Серафима (у свету Софија Александровна Булгакова) једна је од последњих сестара из манастира. ]је 1903. године у Москви. Iмала је истањчан књижевни укус и смисао за сликарство, а духовно је помагала многим поклоницима. Њој су причале старије монахиње да су, до вађења моштију преподобног Серафима, сваког другог јануара (дан његовог упокојења) у Сарову пекли палачинке, и зато су у Саров путовале и сестре из Дивјејева. Мати Амвросија јој је казивала како је и она као млада одлазила у Саров да би премазивала палачинке, којима су послуживали све поклонике.

Пуковник постаје монах

Крајем деветнаестог века, како је казивала мати Серафима, у Саров је почео да долази будући митрополит Серафим, тадашњии гардијски пуковник Леонид Чичагов. Причала јој је искушеница Дуња да је блажена Прасковја Ивановна, дочекавши Чичагова први пут, погледала испод његовог рукава и рекла: "А, рукави су вам поповски." Пуковник је ускоро био рукоположен за свештеника. Прасковја Ивановна непрестано га је наговарала: "Пошаљи молбу цару да изваде мошти." Чичагов је почео да сакупља материјале, написао је летопис и поднео га цару. Кад је цар то прочитао, причао је Чичагов, имао је велику жељу да се открију мошти преподобног Серафима. Све је то Чичагов описао у другом делу летописа. Тамо су детаљно описани сви догађаји пре вађења моштију, а описано је и само вађење. Тај рукопис је нестао приликом митрополитовог хапшења 1937. године. Матушки Серафими су, како је причала, о томе говорили и они којима је митрополит лично читао тај рукопис. Дан уочи прослављања преподобног, према њеним речима, настала је велика смутња. Цар је инсистирао да се мошти открију, али је скоро цео Синод био против. Изговор је био: "Куда и зашто ићи у шуму да би се нашле само кости?" С друге стране, Синод није показивао добру вољу да канонизује онога који је пророковао пропаст православне Русије и пад монархије. У то време та пророчанства су изгледала сасвим невероватна. Али Цар је упорно тражио од Синода да почну да разматрају канонизацију и најзад, 1902 године, молба је одобрена.
Више извора потврђује да је царска породица веома волела и поштовала преподобног Серафима. Цар Николај је у својој канцеларији имао велику икону преподобног и јавно је изјављивао да верује у његову светост. Приликом прославе канонизације, Царица Александра је отишла до исцелитељског извора Светог Серафима и, урањајући у њега, помолила се да добије сина. За дванаест месеци родио се царевић Алексеј. Касније, кад јој је било најтеже, она из заробљеништва пише пријатељу: "Ох, како чезнем да поново одем за Саров!"
Јевдокија Ивановна, искушеница Дуња, казивала је матушки Серафими, како је у то време блажена Прасковја Ивановна петнаест дана постила, ништа није јела и једва је ходала। Једне вечери дошао је Чичагов, тада још архимандрит Спасо - Јевфимијевског манастира у Суздаљу.


Светло над Саровом

"Мајко, одбили су да открију мошти", рекао је Чичагов.
"Прими ме под руку, идемо по вољи", одговорила је Прасковја Ивановна.
Блажену је са једне стране прихватила њена келејница, мати Серафима, са друге архимандрит Серафим. Те вечери, 12. јануара 1903. године, прегледали су остатке преподобног. У то време, из села Ламасова, дванаест врста од Сарова, угледали су светло над Саровом. Сељаци су дотрчали мислећи да је пожар. Питали су: "Где је код вас избио пожар? Видели смо одсјај." "Нигде није било пожара", одговорили су им. После је један монах рекао: "Ноћас је комисија отворила остатке баћушке Серафима." Од баћушке Серафима остале су само кости, чега се Синод и плашио: "Ићи у шуму, где нема нетљених моштију, него само кости!" На то је једна од тада још живих старица из времена преподобног казала: "Ми се клањамо не костима, него чудима." Сестре су причале да се преподобни сам јавио цару, који је после тога својим ауторитетом устрајавао на откривању моштију.
Мошти преподобног баћушке Серафима откривене су 19. јула 1903. године. Тада Казањска железница још није постојала, путовало се преко Нижњег Новгорода. Царски воз је, према речима матушке Серафиме, водио шеф станице Борис Николајевич Веденисов. Била је организована привремена станица насупрот селу Вијездноје, у пољу, на прелазу поред млина. Требало је хитно изградити колски пут до Сарова. Због тако кратког времена нико се није усуђивао да прихвати тај посао. Одазвао се Б. Н. Веденисов коме је, према његовим речима, помогао сам преподобни. Све су урадили сасвим једноставно. Била је врућина. Пут су орали плуговима, затим поливали водом из бачава и утабавали тешким ваљком, исто као што се то ради на пољу. Тако је пут постао гладак и тврд, као асфалт. Мати Серафима је причала да је Б. Н. Веденисов, 1950. године, на њене очи добио исцељење преко комадића мантије преподобног Серафима.

Пола милиона поклоника у Сарову

Када је царска породица, 19. јула 1903. године, стигла у Арзамас, забележено је да је већ било стигло близу пола милиона поклоника. Пут је био закрчен великим бројем верника, који су, из поштовања према преподобном, пешке прелазили последњи део пута. Цар Николај и царица Александра тај последњи део пута корачали заједно са поклоницима, пред којима су се касније и причестили. Канонизација је започела претходне вечери - вечерњом службом. По манастирским црквама и тргу окупило се око стотину хиљада поклоника, а на хиљаде других били су поред пута који води у стару саровску шуму, чекајући да се поклони моштима. Када је цар улазио у саровску цркву, народ је стајао с обе стране зида, и тада су једну трудну жену тако притисли да је одмах ту родила дечачића право на тепих, под ноге цара. Цар је наредио да га запишу за крсног кума новорођенчету.
На откривање моштију у Саров је допутовала скоро цела царска породица. Велики кнежеви су одмах отишли у Дивјејево, к блаженој Прасковји Ивановној. Донели су јој свилену хаљину и капор (врста капуљаче), у коју су је одмах и обукли. У то време цар је имао четири кћери, али не и дечака - наследника. И ово је била права прилика да се помоле преподобноме, да им се дарује наследник. Прасковја Ивановна је имала обичај да све показује на луткама. А за ову прилику унапред је припремила лутку – дечака. Од марама му је прострла лежај, положила га ту и прошапутала: "Тише, тише, он спава..." "То је Ваш", рекла је блажена, а велики кнежеви су је, у усхићењу, подигли на руке. Све што је она говорила телефоном су пренели цару, који је из Сарова допутовао у Дивјејево тек 20. јула. Јевдокија Ивановна је причала да се келејница Прасковје Ивановне, мати Серафима, била припремила за пут у Саров, на откривање моштију, али је изненада повредила ногу. Прасковја Ивановна ју је излечила, па је ипак отишла у Саров. А када су се мати Серафима и Дуња вратиле с дочека, хтеле су мало да поспреме просторију блажене пре доласка царске породице, али Прасковја Ивановна није дозвољавала да се било шта склони са стола. На столу је био тигањ с кромпиром и хладни самовар. Док су се с њом препирале, зачуло се с врата: "Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас." Улазили су цар и царица. А сестре су, сместа, пред њима прострле тепих, поспремиле сто и донеле врући самовар. Затим су изашле и оставиле их саме с блаженом. Будући да нису могли добро разумети шта блажена говори, цар је ускоро изашао и тражио да уђе најстарија до блажене.
Када су почели да се опраштају, унутра су ушли архимандрит Серафим (Чичагов) и келејне сестре. Прасковја Ивановна је отворила комоду. Извадила је нови столњак и почела да ставља поклоне: платно од лана које је сама израдила, половину главе шећера, обојена јаја, шећер у комадићима. Све је то чврсто завезала у завежљај и, дајући га цару, рекла је: "Царе, носи сам". А затим је, пруживши руку, додала: "А нама дај новчић, треба да саградимо кућицу (нову цркву)." Цар није имао код себе новца па је затражио да му донесу. А кад су му донели, како је причала мати Серафима, дао је новчаник пун злата. Тај новчаник су одмах предали мајки игуманији. Опраштајући се, цар и царица су обећали да ће ускоро опет доћи, на откривање моштију мајке Александре, зато што се она јављала у царском двору и тамо, како се причало, творила чуда. Том приликом цар је рекао да је Прасковја Ивановна једина истинита слушкиња Божија. Сви и свугде су га примали као цара, једино га је она примила као обичног човека. Од Прасковје Ивановне цар и царица су отишли код Јелене Ивановне Мотовилове. Цару је било познато да она чува писмо које јој је предао њен муж Николај Александрович Мотовилов, а које је написао преподобни Серафим и адресирао га на цара императора Николаја . То писмо преподобни Серафим је написао, запечатио хлебом и предао Николају Мотовилову рекавши: "Ти нећеш доживети, али твоја жена хоће, када у Дивјејево допутује цела царска породица. Цар ће доћи к њој, нека му она преда писмо."
Ни данас се не може са сигурношћу рећи да ли је писмо преподобног Серафима пророковало личну судбину цара и царице, или је у њему, можда, било само пророчанство о судбини Русије.
После неколико година, када су почели први немири у Русији, царица Александра је затражила све папире из државних архива који су се односили на пророчанство преподобног Серафима о будућности Русије. Игуман Серафим Кузњецов, учесник саровских свечаности 1903. године, забележио је: "Преподобни Серафим написао је писмо Цару коме је суђено да дође у Саров и Дивјејево. Садржај писма остао је тајна. Јасно је да је свети прозорљивац видео будућност и настојао да укрепи цара у вери. Светом Серафиму било је важно да будући цар схвати да се ништа не дешава случајно, већ по Божијем промислу, да не би пао у очајање када дође страшни час да испије чашу страдања."
Матушки Серафими причала је Наталија Леонидовна Чичагова (владикина кћер) да је цар то писмо, када га је примио, са страхопоштовањем ставио у унутрашњи џеп, казавши да ће га прочитати касније. Јелена Ивановна се, како је причала Чичагова, испунила духом и дуго им, скоро два часа, говорила; а шта, тога се ни сама после није сећала. Она се упокојила 27. децембра 1910. године. Била је тајно пострижена.
Када је цар прочитао писмо, након што се вратио у игуманску зграду, заплакао је. Дворјани су га тешили, говорили му да баћушка Серафим јесте свет, али да и он може да погреши. Али, цар је неутешно плакао. Садржај писма је свима остао непознат. Тог истог дана, 20. јула, предвече, сви су отпутовали из Дивјејева. Од тада, цар се о свим важним питањима обраћао Прасковји Ивановној, шаљући к њој велике кнежеве. Јевдокија Ивановна је причала "да један није стигао отићи, а други би већ био дошао." После смрти келејнице Прасковје Ивановне, матушке Серафиме, царска породица се о свему обавештавала, преко Јевдокије Ивановне. Она је пренела да је Прасковја Ивановна рекла: "Царе, сам сиђи с престола!"
Изгледа да се за пророчанство преподобног Серафима о царској породици знало и много раније. Према дневнику дворске даме А.Ф.Тјутчеве, Марија Александровна, супруга императора Александра Другог, говорила је о пророчанству једног отшелника из Сарова (Серафима Саровског) великом књазу Михајлу Павловичу, о смрти његове кћери, његовој сопственој смрти и о смрти Императора Николаја. Велики књаз Михаил никада није хтео да открије шта му је предсказано о деци Императора Николаја , али било је јасно да је то нешто злокобно. Говорио је да ће страшну тајну рећи само царици, али је умро и тајну однео у гроб! Првог јануара 1856. Тјутчева пише: "Послала сам Царици малу икону старца Серафима. Ја верујем у силу молитве Светому. Верујем да он посебно штити Императорку о којој је говорио пре њеног доласка у Русију! Говорио је да ће она бити благодатна мати целој Русији и Светој Православној Цркви."
Прасковја Ивановна умрла је у августу 1915. године. Уочи смрти непрестано се до земље клањала испред портрета цара. Кад она више није имала снаге, спуштале су је и подизале келејнице. "Зашто се, мајко, тако клањаш цару?", питале су је."Лудице, он ће бити виши од свих царева", говорила је блажена.А често је понављала тајанствену реченицу: "Немој знати, преподобни, немој знати, мучениче!"
Те године, како је причала Јевдокија Ивановна, многи су долазили у Саров и Дивјејево. Допутовао је и Распућин са свитом - младим дворским дамама. Он сам није се усуђивао да уђе код Прасковје Ивановне, стајао је на улазу, а када су даме из његове пратње ушле, Прасковја Ивановна је јурнула за њима са штапом. Долазила је и Вирубова, важна дворска дама, али је нису пропустили, рекавши јој да је блажена лоше расположена.
Прасковја Ивановна је пред сам крај живота скинула царев портрет и пољубила га у ноге, рекавши: "Мили је већ при крају."
Њена келијница је забележила да се блажена молила: "Свети царски мученици молите Бога за нас". Архимандриту Серафиму Кузњецову дала је иконице Умилење Пресвете Богородице (пред којом се упокојио Свети Серафим), за царску породицу као благослов.Он је забележио њено пророчанство о мучењу и убиству царске породице. Према његовим речима, блажена је казивала о будућем привременом тријумфу непријатеља Русије, целивала је царске портрете и говорила да ће са њима бити у небеској обитељи. И духовни син оптинског схиархимандрита Варсонуфија, скитски монах Терентије написао је у свом дневнику 1916. године: "Биће револуција, Цара ће убити, Оптину разрушити!" А оптински старац, јеромонах Нектарије, у фебруару 1917. године пише: "Наступа тешко време. Почиње време ћутања. Цар и царица, велике кнегиње и царевић биће убијени."
Припремио: Миладин Петровић

4.10.08.

Визија Светог Јована Кронштатског о страдању цара Николаја

Свети Јован Кронштатски имао је визију у којој је, обилазећи са Светим Серафимом Саровским небеска насеља видео многе тајне. Сем осталог, дато му је и да види будуће страдање цара Николаја Другог. Ево како је тај сусрет описао свети и праведни отац Јован:
''... Без речи Старац (Св. Серафим Саровски) се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше Исусову молитву. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше помазаника владара. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку... Тада видех особу у белом, то беше Цар Николај II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: ''Моли се за мене оче Јоване и реци свим православним хришћанима да сам ја цар мученик умро достојанствено и мушки за моју веру у Христа и Православну цркву, реци светим оцима да служе парастос мени грешноме, али за мене гроба неће бити.'' (Из превода с руског: јеромонаха Атанасија Јевтића)

1.10.08.

Зашто је убијен цар Николај Други

''Зато што је био цар по милости Божијој'', вели Свети Јован Шангајски। ''...Зато што је био носилац и оваплоћење православног становишта по коме је цар слуга Божији, помазаник Божији који Богу полаже рачуне за све судбински му поверене људе, за сва своја дела и послове, не само за оно што је учинио лично, већ и за све оно што је учинио као цар. Овако су православни Руси веровали, овако учи Православна Црква, то је признавао и осећао цар Николај II. Он је био свепрожет том свешћу. На ношење царске круне гледао је као на служење Богу. Имао је то на уму током доношења свих значајних одлука, током решавања свих битних питања с којима се сусретао. Зато је био чврст и непоколебљив у оним питањима за која је био уверен да их решава по вољи Божијој. Зато је чврсто стајао у ономе за шта је веровао да је неопходно за добро царства којим је царовао.
Када је увидео да му је постало немогуће да царује у складу са својом свешћу о царској служби, скинуо је царску круну, као некада свети кнез Борис, не желећи да буде узрок неслоге и крвопролића у Русији. Царева жртва, која није донела добра Русији, већ, напротив, још више омогућила некажњено вршење злочина, довела је до незамисливих страдања Русије. Цар је за непријатеље Православља представљао опасност чак и тада када је сишао с престола, јер је био носилац свести о томе да највиша власт мора бити Богу потчињена, да од Бога мора примати освештање и снагу следећи Божије заповести. Цар Николај II је био живо оваплоћење вере да Божија промисао учествује у судбини народа и људи, да води Богу верне владаре на добра и корисна дела. Стога је био неподношљив за непријатеље вере, за оне који су стављали људски разум изнад свега...

Свети царски мученици
ДУГО ЧЕКАНА РЕХАБИЛИТАЦИЈА

Девет деценија од убиства Романових, Врховни суд Русије прогласио је, октобра прошле године, последњег руског цара Николаја II и његову породицу жртвама незаконитих политичких репресија и рехабилитовао их, чиме је завршена дуга правна борба наследника куће Романових. Николај, његова жена царица Александра, њихово петоро деце, доктор и троје слугу убијени су у јулу 1918. без суђења у кући Ипатјева у Јекатеринбургу на Уралу, где су држани затворени у подруму. Њихова тела поливена су киселином, а онда затрпана у оближњу јаму. Посмртни остаци царске породице откривени су 1991, а 1998. Руска православна црква канонизовала је царску породицу као страдалнике за веру и сахранила их у Петропавловској тврђави у Санкт Петербургу, крипти руских царева. Касније су пронађене кости још двоје деце која су недостајала, а ДНК анализа потврдила је да се ради о принцу Алексеју и његовој сестри Марији. Ниже судске инстанце у Русији прошле јесени су одбиле захтев адвоката куће Романових да се убиство прогласи за политичко и категоризовали су га као обично. Врховни суд је закључио да је ''репресија над царом Николајем II и његовом породицом била неоснована” и наредио њихову рехабилитацију.